Душан Матић

Биографија— Стваралаштво — Легат

Биографија

Душан Матић (Ћуприја, 1898. – Београд, 1980.) српски је академик, песник, прозни писац, критичар, есејиста, преводилац. Основну школу је похађао у Чачку и Ћуприји, а гимназију у родном граду, Прокупљу, Пироту и Шапцу, а матуру је положио у Ници, у Француској, за време Првог Светског рата.

По завршетку рата студирао је филозофију у Паризу и Београду, а затим је више година радио као професор гимназије у Београду. Као интелектуалац и антифашиста у два наврата је хапшен (1932. и 1938. године), а за време немачке окупације кратко време био је затворен у логору на Бањици.

После Другог Светског рата ради као професор Педагошке академије и обавља више истакнутих функција. Више година био је уредник часописа „Књижевност“, краће време уредник „Књижевних новина“, два пута председник Удружења књижевника Србије. Био је први надреалиста који је ушао у САНУ (Српска академија наука и уметности).

Стваралаштво

Матић спада у најбоље и најплодније представнике послератне српске есејистике. Његови есеји, обично невелики обимом, без систематичности у излагању, без икакве тежње ка научном, дискурзивном начину расправљања, највише одговарају првобитном есеју, који је био форма између филозофије и литературе, књижевни производ мисаоне зрелости културе, својеврсна интелектуална песма. Матић пише лако, лепршаво, скачући слободно с предмета на предмет, реченицом увек јасном и прецизном, без ичег сувишног, китњастог.

Код њега налазимо типичну француску лежерност, али и доста површности и необавезности, уместо мисаоне кохерентности срећемо безбрижну и докону интелектуалну игру, уместо теоријских уопштавања – бритке сентенциозне формулације што се лако памте и погодне су за цитирање (нпр.: „Поезија је непрекидна свежина света“, „Роман је матура сваке литературе“, „Критика је нешто више и нешто мање од естетике“ и др.).

stvaralastvo

Легат Душана Матића

Управни одбор Народне библиотеке Србије – установа културе од националног значаја, на седници одржаној 18. марта 2013. године, донео је одлуку да се Легат Душана Матића у Народној библиотеци „Душан Матић“ у Ћуприји, стави на листу старе и ретке библиотечке грађе од великог значаја.

Легат Душана Матића до сада је посетио велики број заинтересованих суграђана, гостију, писаца, уметника и ђака, о чему сведочи и Књига утисака која се налази у спомен соби. Посета Легату је саставни део прославе Матићевих дана и том приликом се направе фотографије лауреата за Матићевим радним столом.

Важни датуми из живота Душана Матића

1898. — Рођен у Ћуприји 31. августа (по старом календару), односно 13. септембра (по новом календару), од оца Мате и мајке Љубице, рођене Урошевић.
1905. - 1909. — Похађао основну школу у Чачку и Ћуприји.
1909. - 1914. — Завршава пет разреда Гимназије — I у Ћуприји; II у Прокупљу и Пироту; III, IV и V у Шапцу.
1914. - Прекид даљег школовања због почетка Првог Светског рата. Крајем јула са мајком прелази из Шапца у Крушевац.
1914. - 1915. - Крајем 1914. или почетком 1915. објављује први текст у „Радничким новинама“ Душана Поповића, под псеудонимом У. Јовановић (по мајчином девојачком презимену Урошевић и имену деде по оцу — Јовану).
1915. - Почетком октобра, заједно са српском војском, започиње породично повлачење и албанска епопеја: Крушевац — Чачак — Нови Пазар (видео срушене Ђурђеве Ступове) — Призрен (видео Богородицу Љевишку и цркву Св. Арханђела) — Љум — Кула — прелазак преко Албаније дуж обала Црнога Дрима — Скадар — Љеш — Сан Ђовани ди Медуа — Драч, где се 19. децембра укрцава на брод „Цита ди Бари“ и креће на дуги пут за Марсеј, преко Бриндизија, Палерма и Корзике.
1916. - Почетком јануара стиже у Француску, у Марсеј. Те исте године матурирао је у гимназији у Гапу, граду у близини Нице.
1917. - Октобра месеца напушта Ницу и сели се у Париз.
1917. - 1923. — Живи у Паризу. Студира филозофију на Сорбони.
1922. — 6. марта дипломира на Филозофском факултету у Београду (Група за филозофију). Објављује прве текстове у часопису „Путеви“ (“Истина као конструкција“). Повратак у Француску. Пут у Немачку (Дрезден, Вајмар, Берлин), Аустрију, Белгију, Холандију и Данску.
1922. - 1932.— Период „преднадреалистичкe“ и надреалистичке активности. Објављује песме, поетске и прозне текстове у часописима: „Путеви“ (1922.-1924.), „Црно на бело“ (1924.), „Сведочанства“(1924.-1925.), „Савремени поглед“ (1927.), „50 у Европи“ (1928.), „Немогуће“, (1930.) и „Надреализам данас и овде“ (1931.-1932.). Августа месеца, (1923.) коначан повратак из Париза у Београд.
1924. - 1937.— Године службовања у Београду: 21. јануара 1924. постављен за писара прве класе у Министарству просвете: 13. март 1924. – 3. октобар 1925. суплент у Реалци: од 18. јуна 1926. прво суплент, а од 1. јануара 1929. професор у IV мушкој гимназији (децембра 1928. успешно полаже професорски испит). При крају службовања, пре свог првог одласка у пензију 1937., професор у учитељској школи.
1925.- Преко лета у Паризу. Упознаје Бретона. Са Монијем де Булијем потписује манифест „Револуција“ бр. 5.
1931. — 15. фебруара се венчава са Јеленом-Лелом, ћерком професора Миодрага Ристића.
1932., 1938. — Хапшен као припадник напредног покрета.
1936. - 1939.— Сарадња у часопису „Наша стварност“.
1941. - 1942. — Крајем 1941. и почетком 1942. кратко време затворен у логору на Бањици.
1944. - 1948. — Сарадник Радио-Београда.
1945. - Кратко време уредник у издавачком предузећу „Просвета“.
1948.— Постављен за директора Академије за позоришну уметност у Београду. Као професор, на истој Академији, предаје савремену књижевност све до повлачења у пензију 1966.
1952. - 1953. — Један од уредника петнаестодневног листа „Сведочанства“.
1954. - Један од уредника листа „Књижевне новине“.
1955. - 1968. — Са Елијем Финцијем уредник часописа „Књижевност“.
1957. - 1978. — Добитник више признања: Награде Удружења књижевника НР Србије (1953., 1957.). Седмојулске награде Извршног већа НР Србије за збирку песама „Буђење материје“ (1960.), Змајеве награде Матице српске у Новом Саду (1965.), Златне значке Стеријиног позорја у Новом Саду (1965.), Седмојулске награде Извршног већа СР Србије за животно дело (1966.). Орден заслуга за народ са златним венцем (1968.), Плакете Универзитета уметности у Београду (1974.), Награде АВНОЈ-а (1975.), Ордена Републике са златним венцем (1978.) и Октобарске награде града Београда за збирку песама „Муњевит мир“ (1978.).
1965. — Дописни члан Српске академије наука и уметности у Београду.
1969. — Изабран за професора емеритус Академије за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.
1970. — Редовни члан Српске академије наука и уметности у Београду.
1980. — 12. септембра умире у 82. години на интерној Б клиници у Београду.




Матићеви дани

Манифестација „Матићеви дани“ одржава се континуирано већ 37 година у Ћуприји, почетком септембра, у част Душана Матића, књижевника и академика.

Циљ манифестације је, пре свега, промоција и афирмација младих литерарних ствараоца, сећање на дело и рад Душана Матића, одржавање културних и традиционалних вредности, али и нових тенденција у савременом стваралаштву у области културе и уметности.

Његова свестраност и авангардна оријентација опредељују и улогу и значај саме Манифестације, као и њено осмишљавање и спровођење.



maticevi-dani



maticev-sal




Награда 'Матићев шал'

Скупштина СИЗ-а културе општине Ћуприја је на седници одржаној 29. 06. 1981. године донела одлуку да се 13. септембар прогласи за дан Душана Матића у Ћуприји са намером да тај дан представља евоцирање успомене на лик и дело академика и књижевника Душана Матића.



















Спомен плоча Душану Матићу

У оквиру велике акције Вратимо дуг писцима коју воде Министарство културе и Вечерње новости у улици Војводе Добрњца у Београду откривена је спомен-плоча на згради где је живео. На свечаном отварању спомен-плоче говориo je књижевник Драшко Ређеп, председник општине Стари град - Мирјана Божидаревић, док је Матићеве стихове говорила глумица Светлана Бојковић.

Др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године, рекао је: ''Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени. Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер – овде се учило разговору!''.

spomen-ploca