danica-tomic

Ауторска права фотографије - Википедија

Лукијан Мушицки - епископ, песник, библиотекар, биограф

Историјска читанка приближиће нам Лукијана Мушицког, епископа горњокарловачког, песника, библиографа и библиотекара у Карловачкој митрополији.

Рођен је 27. јануара 1777. године у Темерину, у Бачкој. Световно име му је било Лука. Завршио је три разреда српске основне школе у родном месту, Затим, када му је било десет година, отац га је послао у Тител, код сестре, где јеје учио три године. Најпре је похађао четврти разред у тителској славеносрпској школи, а затим два разреда више класе у тителској немачкој основној школи.

Потом је прешао у Нови Сад, где је учио два разреда гимназије (1789-1791), где је научио латински. У Сегедину је завршио трећи, четврти и пети разред гимназије. Тамо је научио мађарски.

У Пешти је од јесени 1794. године студирао филозофију и права. За време студија се посветио естетици и поезији. Тамо је научио француски и италијански.

Још током студија 1797. године Јован Павловић га је је код митрополита Стратимировића препоручио као једног од најбољег за учитељско место на Карловачкој гимназији, са назнаком да се замонаши. Митрополит је прихватио предлог, али је захтевао да Мушицки прекине студије и у клиричкој школи у Карловцима слуша словенску граматику и теологију, који су му били потребни да постане свештеник. Мушицки, међутим, није желео да прекине студије. Са студијама у Пешти је стекао веома широко образовање. Завршио их је 1800. године.

Те исте године Мушицки је као чиновник ступио у митрополитску канцеларију у Сремским Карловцима. За две године је завршио Богословију. Замонашио се у манастиру Гргетегу 1802. године и тада је своје крштено име Лука заменио именом Лу, кијан, по античком сатиричару Лукијану.

Годину дана касније, 1803. постао је ђакон и професор гимназије. Радећи у придворској служби код митрополита и у Богословији, где је предавао старословенски на латинском и за потребе наставе саставио је граматику, а учио је и усавршавао се и сам. Учио је грчки, енглески, хебрејски и арапски. Од 1808. године предавао је и црквену историју. У исто време вршио је дужност конзисторијалног бележника и библиотекара митрополитске библоиотеке. Године 1805. постао је архиђакон.

Како су на богословији учили и ученици других школа, године 1805. код Мушицког је слушао предавања и млади Вук Стефановић Караџић. Верује се да је управо Мушицки дао прве подстицаје код Вука за прикупљање народне поезије.

Године 1807. Лукијан је произведен за синђела, а 1809. за протосинђела. Други калуђери га нису волели, због његовог образовања, а митрополит му је забрањивао да пише песме и споро је напредовао у црквеним чиновима.

Још 1800. године у Будиму је приредио и штампао избор из Доситејевих басни. Године 1807. и лично се састао са Доситејем, а 1811. му је испевао оду која је разјарила митрополита, јер је сматрао да Доситеј није подобан за оде једног свештеног лица, као што је био Мушицки.

Године 1811. Стратимировић га је препоручио код Копитара за извештавача о српским стварима и овај га је поставио за главног сарадника за српске ствари у Бечким књижевним новинама, где је Копитар постао уредник словенског дела листа.

Провео је 12 година у Сремским Карловцима, који су у то време били најпогодније место за научни и књижевни рад. Године 1812. одбио је место професора на учитељској школи у Сентандреји. У јулу 1812. митрополит Стратимировић га је поставио за архимандрита и дао му на управу манастир Шишатовац.

У Шишатовцу је био у сталном контакту са најистакнутијим словенским књижевницима: Копитарем, Шафариком, Вуком и другима. Вука је у Шишатовцу примао 1815. и 1816. године, иако му је Стратимировић писао да Вука из манастира удаљи и да ће их у супротном обојицу избацити из манастира.

Мушицки је постао први учени песник православних Срба и написао више књига песама. Свој песнички опус је усмерио ка обнављању српске традиције и културе. Веома пажљиво је посматрао све што се дешавало на историјском, културном, индивидуалном или неком другом плану у Србији и ван ње и у својим стиховима хвалио, кудио, мирио, молио, саветовао и све то у узвишеном, префињеном и сталоженом тону, који доликује једном православном монаху, класицисти и просветитељу.

Био је један од најобразованијих Срба и живео у преломним тренуцима за српску културу, историју и опстанак. Посебан труд је улагао на измирење две зараћене стране, оне коју је предводио Митролит Стратимировић и друге коју је предводио Вук Караџић, у доба „Вукове језичке и књижевне револуције“, у чему није успео. Временом му је постало јасно да није било могућности успостављања плодотворног дијалога, а он сам своје место није нашао ни у једној "зараћеној страни".br>
Лукијан је био први учитељ и близак сарадник Вука Караџића. Хранио га је, склањао и помагао, добављао му певаче, сакупљао грађу и давао му стручне савете из фонетике, записивао му народне песме. Вук је његово мишљење веома ценио и посвећивао му посебну пажњу. Посебно су водили расправе о лексичким питањима и фонологији уопште.

Међутим, Вук се највише ослањао на народни језик, док је Мушицки полазио од стања у књижевности, не запостављајући ни народни језик. За разлику од Вука, он је сматрао да српска књижевност треба да има два језика, један за народ, а други за научни рад. Српски језик је упоређивао са латинским, грчким и другим европским језицима, и такође са хербрејским. Дао је много ликовних решења за графеме ћ, ђ, љ, њ, џ, х. Вук је усвојио његов предлог за слово Ђ.

У време највећих сукоба са митрополитом, између 1816. и 1821. године, Мушицки је написао највише поезије, по којој је остао најупамћенији. Године 1819. штампао је лирско-дидактички спев „Глас народољупца“, ризницу изрека, којом је заокупио читаву српску јавност у Аустријској империји. Године 1821. године издао је лирско-дидактичку песму "Глас арфе шишатовачке", која је изазвала талас одзива у стиху („Одзиви арфи шишатовачкој“) у српским гласилима двадесетих година 19. века и којим је стекао углед најистакнутијег српског песника.

Разлози оваквог угледа су засновани на песничким особеностима, био је најразноврснији песник српског класицизма; а и најсвестранији по жанровима од оде и елегије до еклоге, епистоле, епиграма, епитафа, епиграфа. Није много тежио песничкој индивидуалности, главни његов циљ био је да преко стихова даје оцене, саветује и просвећује свој народ, не заборавља историју Срба, историјско сећање и осећање, као још једну од база којој лежи осећај националне припадности. Његове оде су биле делом на црквенословенском, делом на српском језику, а у некима је мешао оба језика.

Радећи као библиотекар у библиотеци Карловачке митрополије написао библиографију сређену по струкама, азбучним редом и хронолошки. Библиографија је значајна јер се у њој налазе подаци о првим српским листовима и првом часопису, не само код Срба, већ и осталих Јужних Словена. Драгоцена, је и због тога што су у њој забележена издања од 1493. до 1821. године, која данас више нису доступна. Мада је коришћена у српској и руској науци, она није објављена, а рукопис се чува у архиву САНУ у Београду.

Пошто му није дозвољен одлазак у Беч или Русију, напослетку се 1823. године вратио на старо место - у манастир Шишатовац. Али,ве9ћ у јануару 1824. године напустио је завичај и прешао у Плашки, у владичанску резиденцију, пошто је постављен за администратора Епархије горњокарловачке. У Плашком је радио као и у Шишатовцу: посветио се обнављању запуштеног манастирског имања и трудио се да обнови рад запуштене епархије.

Увек је више пажње посвећивао културним проблемима, него што је обраћао пажњу на организациона питања епархије. Плашки је захваљујући њему постао центар окупљања великана српске научне мисли. Радио је на црквеној просвети. Основао је српску централну школу, а о свом трошку издржавао је четрдесет ученика. Отворио је припремни течај у Плашком 1826. године, а затим двогодишњу клерикалну школу за свештенике.

У жељи да у својој епархији добије образоване људе, спремне да постану свештеници, са пуно елана се залагао за оснивање српских школа. Школе су отворене у Зрмањи, Мутилићу, Шкарама и Плашком. Због искреног српског родољубља, које је показивао и као песник и као црквени човек и које је обухватало сав српски народ, дошао је у сукоб са граничарским властима.

Године 1828. изабран је за епископа, са седиштем у Плашком. Са Стратимировићем није успео да се споразуме, па је отишао августа у Беч, где га је 1830. године примио цар, код кога је успео да издејствује премештај владичанске столице из Плашког у Карловац.

По смрти Стратимировића био је најозбиљнији кандидат за митрополита, али није дочекао нови избор. Радећи на месту епископа, умро је 15. марта 1837. године у горњем Карловцу и сахрањен је у тамошњем народном гробљу према сопственој жељи.