Литерарни конкурс "Моја библиотека" поводом 153 године од оснивања прве читаонице у Ћуприји
Прошло је тачно шест деценија откако је на великој свечаности у Стокхолму 1961. године југословенски писац Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, за дело "На Дрини ћуприја".
Народна библиотека Србије и Задужбина Иве Андрића у Београду упутиле су позив свим библиотекама да се укључе у прославу овог значајног јубилеја, те је тако њен део била и Народна библиотека "Душан Матић" у Ћуприји. Уз помоћ ученика ОШ "Вук Караџић" и професорке српског језика и књижевности Драгане Благојевић, приређена је ретроспектива свечаности доделе, а потом је анализирана приповетка "Аска и вук".
Андрић је пут Шведске кренуо са супругом Милицом Бабић. Мало је познато да је она била прва школована костимографкиња у Југославији, а све догађаје у оквиру боравка у Стокхолму, церемоније доделе Нобелове награде и многих других манифестација којима је Андрић присуствовао као почасни гост, као и по повратку у Београд, верно је описала у свом дневнику. Шведски медији Андрића су назвали Толстојем са Балкана, и то је надимак који је прихватио цео свет.
Др Естерлинг представио је Андрића овим речима: "Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена".
Поводом 60 година од уручивања Нобелове награде Иви Андрићу, Народна библиотека "Душан Матић" обележила је овај значајан догађај са ученицима ОШ "Вук Караџић" и професором српског језика и књижевности Драганом Благојевић.
Одржан је јавни час, а дружење је започека Василица, ученица 6. разреда, чији је задатак био да оживи улогу Милице Бабић, Андрићеве супруге, док је Јован, ученик 8. разреда дочарао понашање и држање управо Ива Андрића.
Након тога, путем мапе презентована је агенда саме свечаности доделе Нобелове награде. Уз то, учесници јавног часа осврнули су се и на чувену Аску, с поруком да један уметник своје постојање продужава својим делима.
