Један од најзначајнијих позоришних радника у историји српског позоришта - Јоаким Вујић

joakim-vujic

Аутор: Оригинални увозник је корисник Nicolo на српској Википедији. - Јавно власништво, Википедија

Јоаким Вујић, српски писац, путописац, драмски писац, преводилац, један од најзначајнијих позоришних радника у историји српског позоришта главни је јунак наше Историјске читанке. Рођен је 9/20. септембра 1772. године у Баји, у Бачкој. Када му је било седам година пошао је у српску основну школу у родном месту. После тога је приватно код месног пароха учио о црквеном појању, типику и црквеним обредима. Након тога је две године учио латински, мађарски и немачки у фрањевачкој школи, такође, у родном месту. Школовање је наставио у Новом Саду, Калочи (код Суботице) и Сегедину.

На даље школовање отишао је у Братиславу, али у недостатку средстава за живот, поново се вратио у Калочу, а после тога је прешао у Ђур, па Острогон и на крају, по наговору православног свештеника Лазара Перенчевића, са његовим сином Јованом је отишао 1792. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислави), где је примљен да бесплатно студира и живи у њиховом студентском интернату.

После завршеног Лицеја, прешао је да учи право на Католичкој академији у Братислави, коју је похађао 1794./1795. године. Пошто је изгубио интересовање за учење правних наука, 1795. године вратио се у Бају.

Школске 1797./1798. године провео је као учитељ у Футогу. Деци у школи је предавао латински, немачки и мађарски. После је био учитељ и у Старом Бечеју до 1801. године. Као учитељ је радио непуне 4 године.

Године 1801. oтпутовао је у Трст. По доласку у oвај италијански град, у православној цркви Свети Спиридон се упознаје са двојицом калуђера. Један је био парох цркве Вићентије Ракић (1750.—1818.), аутор драмског дела „Жертва Аврамова“, у то време један од најчитанијих српских писаца, а други је био његов помоћник Сава Поповић. У Трсту је за четири месеца научио италијански, о чему је добио и сведочанство.

Током боравка у Италији, посебно је показао интерес да упозна њихова позоришта, највише италијанску оперу и драму.

Познавање страних језика утицало је на његов књижевни рад. У Tрсту се бавио превођењем. Увиђајући значај француског језика у Европи, такође је, према немачком обрасцу, написао прву граматику француског језика у Срба (1805). Уз граматику су ишли француске конверзације, преписке, као и огледи стила на тему српске револуције и Карађорђевих војних успеха у устаничкој Србији. На крају се налази кратак француско- српски речник.

Књиге је штампао у Будиму и продао на тамошњем вашару. Док је чекао да се штампају књиге, пред мађарским грађанским судом је положио заклетву за бележника (нотара). Oстао је једно време у Пешти, где је радио као бележник.

Oд априла 1810. године боравио је је у Сентандреји, српском културном центру, у коме је живело доста Срба, посебно омладине. Тамо је радио у латинској школи. У Сентандреји се 1810. године оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић.

Браком није био задовољан, али се тада, по први пут пошто му је отац осиромашио, поново осетио имућним захваљујући жени. Од 1813. године постао је и професор и за тај посао је на скупштини у Пешти био јавно похваљен. Од цара Франца I је добио похвални декрет и том приликом је пред скупштином одржао беседу на латинском. Мада му је Сентандреја био стално место боравка, често је путовао.

joakim-vujic

Споменик Јоакиму Вујићу у Крагујевцу, фото: Градска туристичка организација града Крагујевца

По одобрењу Високог краљевског намесничког већа, у Пешти је 12./24. августа 1813. године приредио прву позоришну представу у Мађарском позоришту, за српску публику, на српском језику. Осим ове представе, било је и раније повремених представа на српском, али само у школама. Због те представе, а и каснијег рада, којим је заинтересовао српску публику за позоришне представе и драмску књижевност, Вујић је назван оцем српског позоришта.

Јуна 1826. године путује по Србији. Током путовања је посетио кнеза Милоша у Пожаревцу. Том приликом кнез Милош га је лепо примио и предложио му да о његовом трошку пропутује Србију и опише све што сматра занимљивим. Вујић је одмах пристао и већ је у августу исте године кренуо у обилазак, који је трајао готово четири месеца.

Утиске са путовања описао је у књзи под насловом „Путешествије по Сербији“ (1828.), а кнез га је богато наградио за први путопис о новоослобођеној Србији. Од тада је са кнезом постао врло близак, ословаљао га је са „оче“, а овај га је звао „сином“ и веома га је ценио. Путопис је написан у облику дневника, у коме је записивао по датумима. У путопису се налазе спискови старина по манастирима и црквама, белешке о стању Србије у оно доба, али и ласкања кнезу Милошу.

Крајем јула или почетком августа 1833. године поново је посетио кнеза Милоша у Крагујевцу, са молбом да му дозволи да оснује стално позориште. Кнез му је уважио молбу, наредио да се о државном трошку изгради позориште у Крагујевцу и крајем септембра 1834. године га је поставио за директора Књажевско-сербског театра, првог сталног позоришта у Србији.

Зграда позоришта је била завршена почетком 1835. године, уз зграду штампарије. Вујић је отпочео рад у позоришту са истом идејом коју је имао и у ранијем раду, да буди свест о идентитету народа и историји.

За позориште је осим директора обављао и друге функције: био је организатор, редитељ, главни глумац, бринуо се о гардероби глумаца, декору позорнице, маскирао глумце. Такође, био је творац репертоара позоришта.

Позориште у Крагујевцу је основано и радило је уз материјалну помоћ кнеза од 2./14. фебруара 1835. године, у време одржавања Сретењске скупштине, до октобра 1836. године, а Вујић је пензионисан још у септембру.

Период у коме је позориште у Крагујевцу радило је био врло неповољан. Најпре је избила Милетина буна, затим је донесен Сретењски устав, па је кнежево интересовање за позориште временом знатно опало. Jуна 1839. године је кнез Милош, под притиском уставобранитеља абдицирао и напустио Србију, после чега је Вујић изгубио пензију. Крајем априла 1840. године стигла му је вест да је у Баји избио пожар у коме је сагорело 2.400 кућа, па и све што је он имао, укључујући и вредну библиотеку. Зато је јуна посетио родно место, где се кратко задржао, а одатле је кренуо на пут за Русију. Из Русије се вратио 1842. године.

Остатак живота је живео у беди. Молбе за пензију или било какакв посао му нису одобрене. Умро је заборављен у 75. години живота, 8./20. новембра 1847. године у Београду. Сахрањен је код цркве Свeтог Марка.