Прва жена доктор наука београдског универзитета - Ксенија Атанасијевић

ksenija-atanasijevic

Ксенија Атанасијевић, фото: Википедија

У Историјској читанци представићемо Ксенију Атанасијевић, Филозофа, прву жену која је стекла титулу доктора наука на Београдском универзитету и прву жену доцент у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Сматра се једном од најобразованијих жена у Србији у ХХ веку.

Родила се 5. фебруара 1894. године у Београду, као шесто дете у породици, од мајке Јелисавете и од оца Светозара, лекара и управника Опште болнице. Рано је остала без оба родитеља, мајка је умрла по рођењу, а отац, када јој је било 12 година. Бригу о њој и о њеном школовању је преузела маћеха Софија, наставница Више женске школе у Београду.

Започела је студије чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду 1912. године. Њен професор Бранислав Петронијевић, у то време велики ауторитет у филозофском свету је био задивљен њеним интелектуалним могућностима, знањем и радом. Студије је морала да прекине због Првог светског рата, па их је завршила тек 1920. године, а затим се усавршавала на универзитетима у Женеви и Паризу. Докторску дисертацију из филозофије „Бруново учење о најмањем“, o делима Ђорда Бруна је одбранила 1922. године.

После стечене докторске титуле, најпре је у гимназијама у Београду и Нишу, а затим је у тридесетој години стекла звање доцента на Катедри за филозофију у Београду, где је радила од јануара 1924. до марта 1928. године када је једногласно изабрана за ванредног професора за целокупну историју филозофије. Упоредо са предавањима је објављивала радове у часописима на српском, француском и немачком језику.

Посао на катедри је обављала све до 1936. године када је сама поднела оставку, после чега је остала без државне службе, без катедре, запослења и редовних прихода, али је наставила да се бави филозофијом и изградила је своје филозофско учење.

Била је еминентна сарадница Коларчевог народног универзитета, од његовог оснивања. Ксенија Атанасијевић је била стални члан управног одбора и потпредседница београдске феминистичке организације „Женски покрет“, основане 1919. године и залагала се да југословенске жене добију иста права као и мушкарци. Посебно се залагала за политичка права жена, као предуслов за добијање и многих других права. Написала је бројне чланке са темом о женама: о филозофији феминизма, односу према женама у филозофским и литералним делима, писала је о стваралаштву жена, посебно биографије истакнутих жена и њиховим достигнућима, борби жена за остварење политичких, економских и социјалних права.

Током окупације у Другом светском рату је поново држала предавања, а прихватила је и позив да ради у Министарству просвете. Додељен јој је рад у Универзитетској, а затим у Народној библиотеци. Одбила је да потпише Недићев апел српском народу против комуниста и поред тога што је знала да су неке истакнуте личности из јавног живота, пошто су одбиле да га потпишу, завршиле су у логору на Бањици.

Остала је доследна својим јавно исказаним моралним уверењима. Окупаторске власти су је хапсиле 1942. године због предратних предавања и чланака против нациста и прогона Јевреја. За време окупације је систематски, даноноћно радила и припремала је своје филозофске радове за објављивање. Највише је радила на свом капиталном делу „Филозофски фрагменти“, надајући се да ће после рата поново добити место професора на факултету.

После рата је почело време одмазди. Ксенију је прогонила ОЗНА. Оптужена је да је утицала на свог пријатеља Милана Грола да поднесе оставку у августу 1945. године и тако изазвала кризу владе. На основу такве оптужбе је ухапшена. Од 25. априла до 17. маја 1946. била је у затвору. Пензионисана је 1946. године. Успела је да избегне стрељање јер су појединци из политичког врха подсетили да је она била истакнути борац против фашизма, као и д да није ставила свој потпис на Недићев апел против комуниста. Њене књиге су од маја 1947. до 1952. године биле забрањене. Забрањено јој је да објављује и да наступа на трибинама.

У познијим годинама живота удала се за удовца Милана Марковића, познатог рендгенолога. Тада је поново почела да показује велику виталност: пише, чита, прати збивања у уметности, музицира. Изабрана је за члана Савета Филозофског факултета као представник Филозофског друштва Србије.

Умрла је 1981. године у Београду, од повреде главе приликом пада у свом стану у Господар Јовановој улици. Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу, али је гробница прекопана, због неплаћања за њено одржавање. Није имала потомака.

ksenija-atanasijevic

Ксенија Атанасијевић, насликала Надежда Петровић, 1912. године (Спомен збирка Павла Бељанског), фото: Википедија