katarina-ivanovic

Катарина Ивановић - прва српска сликарка - Ауторска права фотографије

Катарина Ивановић - прва српска сликарка новијег доба

У овој Историјској читанци подсетићемо се на Катарину Ивановић, прву српску сликарку новијег доба. Сликала је портрете, мртву природу и историјске композиције, у духу академског класицизма.

Рођена је 15. априла 1811. године у мањем мађарском месту Весприм, од мајке Марије и оца Лазара. Породица води порекло из угледне и добростојеће српске породице Ивановић. Већ наредне године породица се преселила у оближњи Стони Београд, где је провела детињство и младост. Имала је све услове да стекне добро и темељно образовање. Да постане сликарка, одлучила се још у најранијој младости, мада је таква одлука била неуобичајена по мерилима ондашње средине и у супротности са очекивањима њених родитеља.

Захваљујући помоћи имућног трговца Георгија Станковића, који је први помогао да добије прве часове цртања и сликања током 4 године у Стоном Београду, њени родитељи су попустили и помогли јој у даљем сликарском усавршавању. Почетком тридесетих година, уз краће прекиде, учила је сликарство код Јозефа Пешкија у Пешти до 1835. године.

Из овог периода није сачувано готово ништа, осим Аутопортрета (1834). У распону од свега пар година је затим остала без оба родитеља, што је могло да доведе у питање њено даље сликарско усавршавање, али јој је круг пријатеља, које је стекла у Пешти, помогао да преброди тешкоће и да њен рад и таленат добију друштвено признање.

У Бечуу, где је примљена на посебан, тек отворен одсек за жене на Уметничкој академији, упознала се са интелектуалним круговима Србије и Аустроугарске. Тамо је имала моралну подршку Вука Караџића и круга људи окупљених око њега, а пријатељску подршку пружио јој је и песник Сима Милутиновић Сарајлија, који је стихове прве песме из спева „Тројесестарство“, штампаног у Лајпцигу 1837. године, спевао у част „најпрвој Серб-Красарки“:

"Срб-дјевојка кист владати вјешта!'.
Је л’ то било још икада игђе?…!
Собом нежна нежно искрасава
У облику све причерке лица,
Одобрење зналца изласкава;
Радосна јој њена родилица!
Још се труди, још озбиља учи
Да б’ искуству верха докучила
И кад о том већ се тол’ко мучи
Серпство и тим, Бог дај! oвјенчила".

На то му се она љубазно захвалила портретом 1840. године. У Бечу се упознала и са идејама националног препорода, претплаћивала се на српске књиге и новине, и започела да слика мотиве из националне прошлости. Са том идејом настале су композиције, као што су „Српски Омир“ и „Слепи српски гуслар“, мада је прве праве јавне похвале постигла са „Аутопортретом“ из 1836. године, који је изложила на Академији 1937. године, заједно са „Корпом цвећа“. Аутопортрет је одмах препознат као изузетно остварење и од тада постао је њен заштитни знак. У Бечу је живела до 1842. године.

Боравила је у Минхену, Паризу, Амстердаму, Фиренци, Београду и Загребу, али је до смрти живела и радила у Стоном Београду, у тадашњој Аустроугарској. У Минхену се 1843. године уписала на акедемију, где је студирала наредне две године. На позив Симе Милутиновића дошла је у Београд 1846. године и код њега је боравила као гост.

У Београду су настала нека од њених најзначајнијих дела. Њене амбиције и нада да ће у земљи својих предака по наруџбини сликати велике историјске композиције, нису се испуниле. Увучена у доврске и политичке сплетке, после годину дана напустила је Београд и упутила се у Загреб, а после тога, вратила се 1848. године у Секешфехервар (Стони Београд), где је остала до смрти. Посветивши цео живот уметности, никада се није удавала.

Прва је жена са ових простора која је урадила портрет друге жене, прва је жена која је урадила мртву природу и прва је током живота била адекватно вреднована. Захваљујући филозофу, правнику и историчару Николи Крстићу, прва је жена изабрана за почасног члана Српског ученог друштва (1876). Укупно је своја 23 рада поклонила Народном музеју у Београду 1874. и 1880. године, а за њихово одржавање, оставила је задужбину од хиљаду форинти. Њени радови испуњавају готово цело једно одељење Народног музеја. У писму које је упутила Српском ученом друштву, по пријему у друштво, између осталог је записала: "Ја, којој су дани избројани задовољно умирем, а Вама Господо моја за људство, за род мили, за увеличаваље љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи, и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући, јесам."

Легат који је оставила у Народном музеју, после њене смрти узиман је као пример родољубља, као и свести да је Београд већ тада представљао културно средиште целокупног српског народа, без обзира на то у којој држави живи.

Умрла је у Стоном Београду 1882. године и првобитно је тамо сахрањена. Иницијативом Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци, заједно са надгробним спомеником пренети су 1967. године у Београд, на Ново гробље и смештен код спомен-костурнице из Првог светског рата у Алеји народних хероја.