anastasijevic-misa-

Миша Анастасијевић - Фотографија из биографског лексикона Знаменити Срби 19.века II, из 1903. године, који се чува у Завичајном одељењу Библиотеке града Београда

Српски трговац и народни добротвор

У Историјској читанци подсећамо се на знамените Србе који су дали велики допринос у развоју српског друштва и културе, а који су данас неоправдано заборављени. Овом приликом подсетићемо се Мише Анастасијевића, српског трговца и народног добротвора.

Одрастао је у свом родном крају у Поречу и ту је отпочео са трговином. Једно време је био ортак са кнезом Милошем и стекао је огромно имање. Године 1833. кнез Милош га поставља за „дунавског капетана”, па му је тако остао назив „капетан Миша”. Имао је 74 лађе којима је превозио робу, углавном со. У Београду је подигао велику и лепу зграду, капетан Мишино здање. Зграду је као велики добротвор 1863. године поклонио „свом отачаству”.

Миша Анастасијевић је рођен 8. марта 1803. године на острву Поречу на Дунаву (потопљени Доњи Милановац). Мајка му је умрла током прве године живота, па се отац оженио другом женом, али у трећој години живота остао је и без оца. Иза оца остало је нешто земље и трговина. Током Првог српског устанка, страхујући од Турака, маћеха је са њим 1806. године прешла на аустријску страну. Када је Карађорђе Петровић ослободио Београд вратили су се, а дућан су дали под ортаклук. Миша је током 1808-1809. године похађао поречку школу и то је била сва школа коју је завршио.

Са тринаест година почео је да уз Ђердап вуче трговачке бродове, па је током лета 1816. године зарадио 100 гроша. Након тога отишао је да ради код свог тече, али се није дуго задржао код њега. Променио је неколико трговаца. Био је веома вредан, што су сви уочавали, па су то ценили. Начелник Пореча поставио га је за цариника (ђумругџију) дубровачке скеле и ту се задржао неколико година.

anastasijevic-misa-

Миша Анастасијевић - споменик - Ауторска права фотографије

Миша је одлучио да са уштеђених 300 гроша отвори своју трговину. Прве године је утростручио капитал, а трговина му је све више напредовала и у једном тренутку стекао је 6.000 гроша.Током 1825. године оженио се Христином, чији брат је као чиновник радио код кнеза Милоша и који је упознао кнеза и Мишу.То је Миши омогућило да се упусти у већу трговину и да препродаје стоку трговцима у Аустрији. Пошто је био тачан и јефтинији од других трговина је цветала. Поред тога на трговини јеленским роговима зарадио је 40.000 гроша. Онда је за 7.000 гроша купио прву лађу за превоз робе Дунавом и ту лађу је вредним радом отплатио већ првог лета.

Током 1827. године замолио је Аврама Петронијевића и Тому Вучића да га поставе за надзорника на Поречком Ђеердапу. Увео је савршен ред у пловидби Дунавом, што је удвостручило промет Дунавом, а повећало је и добит његове трговине и крчме.

Када је 1828. године избио Руско-турски рат у Текијама се затекло много турских бродова пуних соли. Пошто бродови због рата нису могли даље, Миша је тада изузетно јефтино купио од Турака огромну количину соли. Зарадривши много на трговини сољу, купио је 12 бродова, 13.000 коза и направио много кожара код Доњег Милановца. Правио је лој и сушио коже и све је то одлично продавао у Аустрији. Међутим, лед му је уништио све бродове. Кнез Милош Обреновић му је онда понудио ортаклук и дао му кредит и продао му један брод, али Миша је узео само 6.000 гроша и крајем године вратио је кнезу новац и поред тога зарадио је 60.000 гроша, које је поделио са кнезом као ортаком. Током 1831. и 1832. године на трговини храном и соли зарадио је пуно пара.

Током 1833. године кнез Милош Обреновић је побунио од Србије одцепљене нахије, па је услед те кризе послао Мишу Анастасијевића у Адакале са поруком за Осман-пашу. Миша је успешно обавио мисију у коју га је кнез послао. Кнежевини Србији су убрзо враћене одцепљене нахије,. Кнез Милош је 29. јула 1833. године Мишу именовао „Дунавским капетаном” са задатком да арбитрира, надзире и одржава трговину на Дунаву од Голупца до ушћа Тимока. Током 1834. године зарадио је 20.000 дуката, од чега је пола дао свом ортаку кнезу Милошу.

Након окончања Милетине буне 1835. године, кнезу Милошу је предложио улагање у велика имања у Влашкој, односно да влади у Влашкој да зајам од 300.000 дуката, а да се обезбеди државном земљом, од које би годишње добијао 45.000 дуката добити, па да уз помоћ те добити даље купује земљу по Влашкој. Кнез је овластио Мишу да то све обави у његово име. Међутим кнез се поред тога 1836. гoдине упустио и у трговину сољу у Влашкој у ортаклуку са Мишом и са Николом Ђерманом. Ђерман је остао у Влашкој, а Миша је руководио тим послом у Турској навелико поткупљујући Турке скупим поклонима. Током 1844. године купио је у Влашкој спахилук за 45.000 дуката. Са кнезом Милошем је 1838. године изравнао рачуне. Кнез је годину дана касније напустио Србију.

Рудници соли у Влашкој су се давали у закуп на седам година и капетан Миша се и у том послу покао као вешт. Бавио се извозом соли, а најкритичнији део посла је био да се со бродовима пребаци из Влашке и то је Миша успешно обавио. Искористио је револуције 1848. године када су царине слабо радиле, а он је свуда имао пријатеља и слободно је продавао со у Бугарској, Србији, Босни и Мађарској. Одлучио је да постане закупац све соли у Влашкој, Молдавији и Аустрији. Постао је једини велетрговац сољу на Дунаву и Сави од Сиска до Црног мора. Стекао је у имању и новцу око 1.500.000 дуката. Имао је поред тога 74 брода, на којима је радило 500 људи.

Своје ћерке је удавао за политички значајне личности. Један од Мишиних зетова, Радован Дамњановић био је ухапшен 1857. године због учешћа у Тенкиној завери. У тамници је са завереницима сурово поступано. Миша Анастасијевић је више пута узалуд молио кнеза да му пуст зета. Међутим, зет му је умро у затвору марта 1858. године. Миша Анастасијевић се заклео да ће да освети свог зета, па је потрошио 80.000 дуката на збацивање кнеза Александра Карађорђевића.

Крајем 1858. године био је изабран за председника Сетоандрејске скупштине, која је збацила кнеза Александра Карађорђевића. Намера му је била да на престо доведе свог другог зета Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, али тај план му се изјаловио. Надајући се да ће његова ћерка Сара да постане кнегиња, сазидао је за њих дворац, Капетан-Мишино здање, али пошто му ћерка није постала кнегиња, здање је поклонио Србији.

Помагао је многим књижевницима да штампају књиге. Миша Анастасијевић је 12. фебруара 1863. године написао завештајно писмо којим своје велелепно Капетан Мишино здање поклања „своме отечеству”, за просветне потребе. У Капетан Мишином здању су биле смештене Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј. Данас се у тој згради налази Ректорат Универзитета у Београду. Капетан Миша Анастасијевић умро је у Букурешту 27. јануара 1885. године.