sava-mrkalj

Сава Мркаљ - Портрет песника, дело Предрага Драговића | ауторска права фотографије: Антологија поезије српског романтизма, Слободан Ракић

Човек који је реформисао ћирилицу

Главни јунак Историјске читанке је Сава Мркаљ, српски филолог и књижевник, први је 1810. године предложио реформу ћирилице и заложио се за фонетски правопис по начелу: Пиши као што говориш. Вук Стефановић Караџић је своју реформу азбуке извео 1814. године ослањајући се на Мркаљеву азбуку. Сава Мркаљ рођен је 1783. године у Сјеничаку на Кордуну. Завршио је 1799. године у Плашком клерикалну школу тј. двогодишњу школу за свештенике. Након тога постао је учитељ у славено-српској школи у Госпићу. Али, у Госпићу се није задржао дуже од годину дана. Уписао се у други семестар 1804. године на загребачку архигимназију.

Био је изванредан ученик. Започео је 1804. године филоозофске студије на Загребачкој краљевској академији знаности. Истакао се на Филозофском факултету, а онда је отишао у Будимпешту на студије филозофије и математике. И у Пешти је био одликаш. Поред српског и славенског одлично је знао латински, француски и немачки језик, а разумевао је руски и хебрејски. У Пешти је 1810. године објавио расправу Сало дебелога јера либо азбукопротрес. Та књижица је имала 18 страна. У њој је Сава Мркаљ извршио свеобухватну реформу ћирилице и предложио је нову азбуку. Предложио је да српски језик треба да има толико слова, колико и звукова. У Мркаљевој азбуци постојала су 26 слова: а, б, в, г, д, е, ж, з, и ï , к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш и слово ь.

Мркаљ је изнео своје начело: Пиши као што говориш. Мркаљево дело одмах је 1810. године уочио филолог Јернеј Копитар. Поздравио је и похвалио Мркаљево дело 1812. године у часопису Фатерлендишеn Блетер (Vaterländischen Blätter). Нагласио је да на 18 страна Мраљеве књиге има више језичне филозофије, него у многим дебелим граматикама. Јернеј Копитар је писао Вуку и рекао му да треба да се повеже са Савом Мркаљем. Мркаљ се у Пешти зближио са Вуком Караџићем још 1810. године. Вук Караџић је 1814. године у својој Писменици сербскога језика усвојио Мркаљеву азбуку уз одређене модификације, тако да је Мркаљеве диграме свео на један знак: ть (=ћ), дь (=ђ), ль (=љ), нь (=њ). Поред тога Мркаљево ï је писао као ј. Мркаљ једино није имао слово џ.

Митрополит Стефан Стратимировић је иступио против Сала дебелога јера, књигу је сматаро јеретичком и издајничким делом против српства и православља. Пријатељ Саве Мркаља Лука Милованов предао је на штампање у пролеће 1811. године свој Опит к сличноречности и сломерју, делу написаном Мркаљевом азбуком. Али, митрополит Стратимировић је преко пештанске цензуре забранио не само то дело, него и сваки текст, који би био штампан Мркаљевом азбуком. Сава Мркаљ се замонашио 1811. године под духовним именом Јулијан и као ђакон боравио је у манастиру Гомирје. Није познато зашто се тако нагло одлучио да 1811. оде у манастир, али могуће је због Стратимировићевог отпора његовој азбуци. Одмах по доласку у манастир жалио се на недостојно понашање манастирске братије. То се наставило и након доласка новог младог архимандрита Јосифа Рајачића, који није био способан да обузда манастирску братију, него се и сам придружио оптужбама против Мркаља као главног узрочника свађе и туча у манастиру.

У манастиру су га прогањали, а на крају га и удаљили из манастира. На захтев владике враћен је у манастир Гомирје, а братству је наређено да га оставе на миру. У лето 1813. године братство манастира поново је оптужило Мркаља да уноси немир и неслогу. Тражили су да се удаљи из манастира. На крају је конзисторија попустила и 30. јуна 1813. године лишила је Мркаља ђаконског чина и отпустила га из манастира. Након отпуштања из манастира лутао је пуних дванаест година од 1813. до 1825. године. Мркаљ је у почетку био приватни учитељ у Карловцу, а након тога општински учитељ у Глини. У Сремским Карловцима је неуспешно тражио митрополита Стефана Стратимировића да га прими у неки од сремских манастира. Мркаљ је 1817. године у Новинама сербским објавио свој покајнички чланак Палинодија либо обрана дебелога јера, у коме се одрекао свога Сала дебелога јера.

Изгледа да је Мркаљ покушао да тим покајничким чланком поправи свој положај код црквених власти, али то му није пошло за руком. Када је чуо да је Лукијан Мушицки постао горњокарловачки владика, Мркаљ се из Баната вратио у Крајину, па је из Војнића 1825. године упутио молбу конзисторији горњокарловачке епархије. Конзисторија му није издала потврду да је разрешен ђаконства без своје кривице, него му је одговорено да је он био крив. Мркаљ је онда у Карловцу покушао да подучава децу, али одзив је био веома слаб, па је остао да живи у сиромаштву.

Године 1827. Сава Мркаљ је душевно оболео. Помрачене свести напао је и ранио ножем једног учитеља цртања. Након тог напада, сместили су га у затвор у Глини, а потом је смештен у болницу у Карловцу. Касније је смештен у душевну болницу у Бечу, где је 1833. године и умро.