mika-alas

Михајло Петровић Алас - ауторска права фотографије

Један од највећих српских математичара свих времена

У Историјској читанци подсетићемо се на Михаила Петровића Аласа, српског математичара, једог од првих осам професора Београдског универзитета и дугогодишњег професора математике на Филозофском факултету у Београду, редовог члана Српске краљевске академије, аутора више од 250 научних и стручних радова и оснивач савремене кибернетике.

Михаило Петровић Алас рођен је 24. априла 1868. године у Београду, од мајке Милице и оца Никодима, по занимању свештеника и професора Богословије, као најстарије од петоро деце. Основну школу, која се налазила близу његове куће, на месту где се данас налази Основна школа „Краљ Петар”, похађао је од 1874. до 1878. године.

Као дечак је био болешљив, па су му лекари саветовали да што више времена проводи на чистом ваздуху. Због тога га је деда водио на реку, где је од искусних рибара изучио занат. Постао је речни рибар - алас, и по томе је добио надимак, који је носио целог живота. Завршио је Прву мушку гимназију. Као шеснаестогодишњак је показивао велико интересовање за хемију. У кући је направио малу хемијску лабораторију. На испиту зрелости имао је све одличне оцене. Студирао је на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета у Београду од 1885. до 1889. године.

Као једног од четири најбоља ученика генерације, деда га је наградио школовањем на научном одсеку, Високе школе у Паризу. Школску 1889/90. провео је у Паризу, спремајући се за пријемни испит. После одлично положеног пријемног испита, постао је 1890. године први страни студент. У Паризу је провео четири године, док је за летње распусте одлазио у Београд. На конкурсу за Светосавску награду је награђен за рад из математике, а од награде је купио књиге. Од 1892. године добијао је државну стипендију.

У Паризу су му професори били чувени француски и светски математичари, а Михаило се врло брзо уврстио међу најбоље студенте. За три године је завршио студије из хемије, математичких и физичких наука на Сорбони, а четврте године је припремао докторат. Докторирао је 1894. године на диференцијалним једначинама. По завршеном докторату, на основу докторске дисертације је за Француску академију наука припремио расправу „О нулама и бесконачности интеграла алгебарских и диференцијалних једначина", која је објављена исте године. То је први научни рад из области математике у Срба. У Београд се вратио 1894. године. Одмах по повратку постао је редовни професор на Великој школи у Београду.

Конструисао је хидроинтегратор, први аналогни хидраулични рачунар и њиме је освојио бронзану медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године, а за исти изум је награђен почасном дипломом математичара Лондона на изложби 1907. године.

Када је 1905. године основан Београдски универзитет, указом краља Петра I постао је један од првих осам професора, који су бирали затим остале предаваче. Од 1905. године био је шеф Катедре за математику Филозофског факултета. У периоду 1909. до 1913. године био је продекан, а 1908. и декан тог факултета.

Пет година после оснивања Београдског универзитета под његовим надзором је основана математичка гимназија. Још на почетку своје каријере активно је учествовао у развоју математике у средњим школама. Од 1895. године у више наврата био је члан комисије за полагање професорског испита, нешто касније изасланик Министарства просвете на испитима зрелости, члан Главног просветног савета Србије, а у периоду од 1895. до 1910. године често и референт за израду уџбеника.

По завршетку студија је показао велико интересовање за теорију функција, односно математичку анализу, која је постала основ његовог математичког језика, па је из те области објавио велики број расправа.

Своје радове је објављивао по целом свету, а његовим резултатима су се користили, како домаћи, тако и страни научници. Радове из области рачунарства објављивао је у САД, где је писао о конструкцији аналогних рачунара за решавање диференцијалних једначина. Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања.

Уз Милутина Миланковића био је 1932. године један од оснивача београдског научног часописа на француском језику, који је имао велики углед у свету и пружао је могућност математичарима да се представе светској јавности. Учествовао је на међународним конгресима математике, некад у своје име, а најчешће као представник Српске краљевске академије или Београдског универзитета, на којима је често представљао своје научне радове. Пензионисао се 1938. године, а после тога је радио као хонорарни професор. Године 1939. постао је почасни доктор Беорадског универзитета и исте године је добио Орден Светог Саве.

Веома много је путовао. Као члан научне експедиције је боравио у Северној поларној области, Шпицбергу, Гренланду, Исланду (1931) Њуфаундленду и Лабрадору (1933). Путовао је по Антилским острвима, најпре са француским океанографима и морепловцима (1932), а затим и као туриста (1934). Године 1935. поново је са научном екипом путовао по Јужној поларној области, и проучавао методе отклањања опасности од санти леда, о чему је објавио резултате у СКА 1935. године.

Из експедиција, као научни истраживач који све воли да посматра и анализира, настао је велики број текстова у многим новинама и часописима, као и путописи „Кроз поларну област“ (1932) о животу Ескима, лову на китове, са свог првог путовања, затим „У царству гусара“ (1933) о путовању по Атланском океану, а затим и о крстарењима у књигама „С океанским рибарима“ (1935) и „По забаченим острвима“ (1936). Књиге је илустровао занимљивим картама и фотографијама из места кроз која је прошао.

Био је дописни члан Српске краљевске академије - Академије природних наука (1897) и прави члан од 1899. године. Са приступном беседом: „О математичкој теорији активности узрока“ је проглашен академиком 1900. године. Обаваљао је дужност секретара Академије природних наука СКА у више наврата: од 1902. до1903. године, од 1905. до1906. и од1941. до1943. године.

Михаило Петровић Алас био је и проналазач. У Француском заводу за патенте је регистровао пет оригиналних практичних патената: даљинар (1910) који је урадио заједно са генералом Милорадом Терзићем у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, преносни зупчаник, претеча аутоматских мењача за аутомобиле (1913), вечити календар (1916), мерач дубине тела потопљених у воду (1918), и једна метода за избегавање минског поља (1920). Умро је 8. јуна 1943. године у својој кући у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Добитник је следећих одликовања:

Ордена Светог Саве петог реда (1896)

Ордена Светог Саве четвртог реда (1899)

Медаље Милоша Великог (1900)

Ордена Светог Саве трећег реда (1903)

Ордена румунске круне трећег реда (1903)

Ордена Светог Саве другог реда (1904)

Ордена Белог орла другог реда (1927)

Ордена Светог Саве првог реда (1939)